Španija i Meksiko-moji latino zapisi

Začudilo bi me da još uvek ima onih koji čitaju ovaj "okejžnl" blog, s obzirom na to da sam ga i sama već zaboravila. No (bez namere da uvredim potencijalnog čitaoca-entuzijastu), sada mi je publika manje važna jer je ovaj post moj lični podsetnik  na ono u čemu ću uživati zauvek, a naročito onda kad zaboravim čemu, npr., služe cipele i na šta se navlače - na jedno sasvim specijalno putovanje u Meksiko, zemlju pulkea i kakao-soseva za rinflajš.

Stalno smo odgađali put: Pavle ide u školu, Tina ima frku na poslu, ja imam frku na poslu. Poskupele su karte, vreme je loše u decembru. Teško da se kockice ikad slože kad su očekivanja velika. Zato smo odabrali april - suvo, toplo, tek što je prošao američki spring break, cene smeštaja i leta su sasvim u redu. I raspust/odmor za nas i naše klince je gotov-dva šefa i jedna direktorka su dobili ovim redom: ljuti meksički sos, obeleživač za knjige sa likom majanskog kralja Pakala i kesicu pečenih banana, a mi 15 dana za put.

Meksička viza je besplatna i, kao i svi ostali, i Tina i Pavle su izašli sa pečatiranim pasošem istog dana. Meksička snajka u meni je protestovala tad jer nije bilo kolačića i čaja tokom intervjua za vizu na trosedu, kakav je inače običaj, a i konzul je samo sedeo i pušio, umesto da deli osmehe i učvršćuje međunarodne odnose. Ipak, delio je vize, a to nam je bilo više nego dovoljno. Pokušali smo i da vakcinišemo Pavla protiv hepatitisa A, ali su nam u Nacionalnom zavodu rekli da vakcina za decu nema, a i šta se pravimo Englezi, k'o da dolazimo ne znam odakle, a ne iz Srbije?!  

Naredni redovi su moja sećanja na svaki dan koji smo proveli na jugu Meksika. Koga mrzi da čita, taj je free to go. Ko odluči da nastavi, verovatno će naći interesantne smernice o tome šta da vidi, šta i gde da jede i ne jede i kako da provede 14 najjače plavom i najjače zelenom obojenih dana u svom životu. I da-nije neophodno da na ovakav put vodite trinaestogodišnjeg tinejdžer-sestrića, ali je poželjno, jer će on da učini da vidite sve ono što kao dosadni "adult" ne biste i da otkrijete da ste još sposobni za ludosti koje pomeraju vaše granice.

Dan I: 

Bilo je oblačno, nismo očekivali talas vrućine kad smo odmandalili vrata od terase i isključili klimu. Pavle skoro uopšte nije spavao, a ja sam otvorila oči već u šest. Sve je još uvek bilo zatvoreno, a mi nismo imali ni kafu ni bilo šta za doručak, pa smo u narednih dva sata raspakivali kofere, ćaskali na terasi i slikali jednu čarobni pasulj-puzavicu kako se vere ka oblačnom nebu. Pre par meseci sam na uglu 5. avenije i 38. ulice otkrila restoran "La cueva del chango" (Majmunova pećina, http://www.lacuevadelchango.com/ ), sa odličnom domaćom klopom i ambijentom. Iako na samom kraju poznatog šetališta, u  "La cuevi" jedu i lokalci (a to je uvek znak kvaliteta, sa hepatitisom  ili bez) i turisti, mahom Amerikanci koji se, umesto za popularni Kankun, sve više odlučuju za tradicionalniji odmor u Playi del Carmen,  ribarskom selu koje se tek pre 7-8 godina izmigoljilo iz tropske prašume i na dugačkoj tirkiznoj plaži pretvorilo u turistički centar.

Naručili smo sveže sokove od manga, marakuje i nečeg zelenog, a onda i takos, chilakiles verdes (zeleni čilakiles), huevos rancheros (jaja sa ranča) i platanos fritos (pečene banane). Čilakiles i banane su sjajni, kako se ispostavilo-uglavnom uvek i uglavnom svugde, pa ostavljam ovde recepte:  http://www.mexicoinmykitchen.com/2014/07/chilaquiles-verdes-with-chicken.html , http://www.mexicoinmykitchen.com/2014/10/fried-plantains-platanos-fritos.html.  Na drvetu iza mojih leđa sedi običan braon gušter koji povremeno izbacuje ogroman jarko plavi podbradak. Automobili na ulici imaju tablice meksičke države Quintana Roo, sa slikom kit-ajkule kako pliva u Karipskom moru.

Danas smo hteli samo da upoznamo grad i plažu, aktiviramo škrge, naviknemo se na vremensku razliku i da dobro jedemo. Na Petoj aveniji smo razmenili novac, seli u Starbucks da se osvežimo i da Pavle pronađe poklon za jednu sasvim specijalnu tičerku koja voli njihove kafe, zagledali raznobojne Katrine  (http://en.wikipedia.org/wiki/La_Calavera_Catrina) i jednog Kubanca koji zavija tompuse. Našli smo i naš "Kinbe" hotelčić u kome smo bili smešteni pre 5 godina kad su mama i tata došli u Playu,  a kad je šetalište na Petoj aveniji dosezalo samo do 16 ulice (http://www.kinbe.com/). 

Uzeli smo "day pass"  za plažu hotela "Las palapas" ( http://www.laspalapas.com/ );  šmeknula sam ga još u decembru kad sam bila. Sunce je već uveliko pržilo, a Pavle je prevrtao očima što nas dve tetke slikamo unaokolo, pa smo požurili na plažu. Iza nje su visoke palme između kojih vise hamaci i retki turisti, tropske bašte sa bazenom, beach bar i iguane. Deo peska na samom prilazu vodi su odneli talasi, pa mi je jedan ljubazni čika lokalne boje i dimenzija pomogao da siđem, a onda se iznervirao što sam Tini, umesto njega, pomogla ja. Uvek sam se smejala Abrahamu kad me ubeđuje kako u Meksiku nije važno ako je mladoženja za glavu niži od mlade. Da naši momci imaju meksičke manire, možda ni našim mladama ne bi bilo važno. Elem, na plaži je bilo malo sveta, a u vodi skoro nikog, pa smo plutali i gađali se morskom travom. Ja sam napravila ogrlicu od neke bockave biljke koja je doplivala do mene, ali sam onda počela da se češem, pa sam je skinula. Tina je posle primetila da  mi je ostavila divan crveni trag oko vrata.

Smestile smo mohito na pesak, sestrić je i dalje plutao na vidiku,  pa sam ja završila Tokina, a Tina počela "Otmenost ježa". Kupali smo se par puta, red mora, red bazena, red mohita, red odlazaka na parking sa Pavlom da slikamo egzotične tablice, dok nismo opet ogladneli. Prsti u pesku, glava pod palmom, na stolu ovaj put aguačiles, karipski seviče i kesadilje. Za one u eventualnoj nedoumici: probajte običan seviče (ceviche), ne karipski (http://mexican.food.com/recipe/mexican-ceviche-8899), a aguačile jedite isključivo u franšizama "El aguachile" širom Meksika i SAD, nećete pogrešiti. Kesadilje (Quesadillas) su nam bile omiljena prva pomoć sve do kraja putovanja. Tortilju presavijte na pola, unutra ugurajte sir koji se topi i sve to ugrejte na plotni. Vole ih čak i deca i tinejdžeri i posle njih su odmah dobre volje.

Bili smo umorni od sunca i od jet lag-a, pa smo obrnuli još krug po Petoj i razmestili krevete. Stalno sam zamišljala  o tome kako njima ovo sve izgleda i pokušavala sam da se setim kakvi su bili moji prvi utisci kada sam 2008. prvi put došla na Jukatan. Sećam se plavog, uglavnom. I da sam bila zaljubljena, valjda mi zato fali drugih slika u glavi. I sećam se, kao da je juče bilo, takosa kod glavne autobuske. Takosi na ulici u Meksiku uvek izgledaju kao da imaju hepatitis A, ali čoveka to ne treba da zavara. Sad kad razmislim, da su mi tada otvoreno rekli da prodaju takose sa hepatitisom, ja bih i dalje jela. Sad su izmešteni odatle, a dobili su i konkurenciju, pa se svi guraju na jednom malom, prljavom trgu iza stanice. To je jedino parče Playe u koje nismo uspeli da  zavirimo na ovom putovanju, najviše zbog manjka vremena, ali delimično i zato što danas postoji pregršt mesta na kojima možete probati dobar takos bez hepatitisa, naročito ako ste dve sestre koje putuju sa velikim sestrićem koji je, ipak, još uvek dete.

Ah, i još jedne stvari se sećam. Parka "Xcaret" (Škaret, http://www.xcaret.com/). Niko ne bi trebao sa ovog sveta dok to ne vidi. Mi ćemo sutra, izvadi onu plavu debelu fasciklu iz mog ranca.

To be continued...