Španija i Meksiko-moji latino zapisi
Sreda, Maj 27, 2015
Dan II:
Opet sam se probudila u šest. I oni šuškaju u drugoj sobi, ali Pavle nekad priča u snu, a sad klime prave buku u glas, pa ne znam jesu li budni. Dohvatila sam rezervacije za danas i po ko zna koji put proverila tačno vreme i mesto dolaska autobusa, potpisala papire i kreditnu karticu. Čekaju nas u 10.00h na početku Pete, to je 20ak minuta peške odavde, s kraja.
Sestrić je danas ustao odmoran. Juče smo u "Oxxu" kupili neku kafu za prvu pomoć, domaću varijantu hleba, sir Panela, salamu i sok od manga, jer u "Xcaretu" samo ručamo. Za te hlebove znaju svi koji su bili u zapadnoj Evropi ili Americi: sladak, u kriškama, možes slobodno da odeš na put oko sveta i da se vratiš, on još uvek mekan. Doručkovali smo na terasi. Pavle i ja smo i dalje patili od jet-lag-a, a Tina je svoj iskulirala još juče pošto ona tako živi na velikoj vrućini - u nirvani, konačnom oslobođenju od zemaljskih rđavih uticaja.
Pavle brine o našim objektima od vrednosti. Pre 7 godina su nas opljačkali, pa smo mi zato sad bezbedni turisti: zaključamo kad uđemo i kad izađemo , redovno menjamo šifre na sefovima da ih neko ne bi provalio, a noću zaključamo i terasu, pa onda još malo virimo iz mraka.
Na Petoj već vrvi od ljudi i vrućine. Na zbornom mestu nas je bilo masa, vodič lokalac malo zbunjen, ko je za Xel-Ha, ko za Xcaret, dovraga, ali kadar da nas potrpa sve u autobus i uvali nam biorazgradivu kremu za sunce, jer se u park ne može sa običnom. Na biorazgradivi repelent nismo pali, jer su nam u "Batutu" lepo rekli da se ne pravimo Englezi.
Na ulazu se rezervišu dodatne aktivnosti koje ne ulaze u standardnu cenu karte. Hteli smo da ronimo sa ražama, sa nekim kacigama sličnim astronautskim, samo sa spoljnim dovodom kiseonika, ne nosiš ti bocu, ali smo se ipak odlučili za isto to, samo varijanta ribice razne, korali i kornjače, na otvorenom moru. Ja sam se plašila još na šalteru, a ni Tina nije baš skakala od sreće, ali smo, zbog sestrića, olakšale mojoj kartici i pomerile granice. Mala okrugla Meksikanka na šalteru je pevala k'o da nismo tu i kucala karte. Desetak minuta pre pola 3 na broju 21.
Gledali smo kartu, delovalo je čak i da znamo kuda ćemo (pravac prema plaži nikad nije pogrešan), a tamo su: flamingosi i cveno-žuto-plave are na ulazu, a onda pećine do majanskog sela. Odatle se vidi parče podzemne reke i fluorescentno roze turisti kako plutaju. Prošli smo pored spa-zone (http://www.xpamaya.com/eng/contact.php): uđeš u brodić, pa te odvozaju do pećine sa krevetima za masažu odakle gledaš vodopade u tropskoj prašumi. Priroda je neverovatna, tome smo se svi najviše divili dok smo uftali na vlazi i uzbrdicama. Videli smo radionicu za pravljenje čokolade i kafe, pa izašli na more, konačno. Tamo je toplo i tirkizno, a prodaju i sladoled. Brčkaš noge u karipskoj uvali, a nos u mirisima ručka iz restorana ispod palminog lišća. Svi smo brčkali sve, Pavle se prevrtao u providnoj plastičnoj gumi, a mi smo se naizmenično slikale pod vodom i istrčavale da jedemo čips sa sirom i halapenjom. Mislile smo i na one što će nas mrzeti kad budu gledali slike. Nisu sve plaže na Karibima onako televizijski tropski lepe, neke imaju travu, jake talase, struje ili gomile ljudi, ali ne i ove ovde. Ništa vas ne lažu u vezi sa ovim mestom, baš ništa.
Ručali smo u "La Laguni", sa grupom pečenih žena koje su naručivale meksičke pesme od marijača i u glas pevale. Seli smo odmah do ograde, u jedan ćošak sa pogledom na plažu, da konobari ne vide kad na nju okačimo mokre kostime da se suše do ronjenja. Konobar se nacrtao čim smo ušli, da nam uvali neki ručni rad. Bio je ljubazan, kao i svi oni uostalom, da l' zato što mora il' što je svestan da liči na Lurča iz "Adam's family", ko da zna. Na švedskom stolu smo našli sve osim preliva za pečene banane. I nismo bili jedini, jedan roze Amerikanac me je pitao gde je preliv, kao da je to što nisam roze dovoljan znak da sam domaća.
Do zarona je ostalo još oko pola sata. Prošli smo pored delfina, ajkula i manatija, onih velikih kornjača, crnih raža sa dugačkim bodljama. Pavle je ronjao po obližnjoj uvali da ubije vreme; mi smo pijuckale pivo u hladu i povremeno bacale pogled na disaljku, peraja i Pavlove nepotopljive delove tela.
Smestili su nas u jedan mali amfiteatatar, pa smo, nas oko desetak, svi sa nazuvcima za vodu, gledali video sa instrukcijama. Spojeni prsti znače sve je ok, podignut palac znači vadi me napolje, prsti na ušima znače veliki pritisak. Nemojte da zaboravite da dišete. Tih dana je bilo puno vetra, pa nam je pored otvorenog mora bilo zima, mada sam ja delimično drhtala i od straha. Objasnili su nam da će voda kad zaronimo biti mutna jer se na tom mestu mešaju morska i rečna i voda, da ne mislimo da nam je mutno u glavi. Ronilaca ima tušta i tma, da nas čuvaju, idemo na dubinu od šest metara. Kacigu će nam staviti tek pri zaronu; funkcioniše tako što se vazduh zadržava u višim slojevima kad je staviš na glavu i zaroniš-kao kad praznu čašu naopačke uroniš u vodu-ali glavu moraš da držiš uvek i samo pravo da ti voda ne dođe do usta i nosa. O, Bože.
Ja sam išla prva, po Pavlovoj želji. Uđeš u more do ramena, stave ti kacigu, ronilac te hvata za ruku i spušta te u dubinu. Ja sam trtljala roniocu pored sebe da se plašim, a nastavila sam da brboćem i sa kacigom. Zaroniš, mutno i pritisak. Tina i Pavle idu iza, u početku nemam pojma da l' je sve ok, jer ne smem da se okrenem. Uhvatiš se rukama za neku šipku, pa hodaš stazicom pored nje. Kad sam došla sebi, okrenula sam se i odmah do svog nosa videla Pavlovu kacigu, mislim da je govorio da se ne vučem kao baba pošto je mahao onom slobodnom rukom u pravcu ispred mene. Videli smo jednu veliku kornjaču ili više njih, ne sećam se, nešto žuto-plavih i drugih riba, neke podvodne skulpture. Pozirali smo za podvodnog kamermana, ko je kako mogao. Šetnja je trajala oko 15 minuta prema mom (verovatno značajno distorziranom) osećaju za vreme. http://www.xcaret.com/sea-trek-xcaret.php
Pavle se nije uplašio uopšte, tako mi je rekao. Tini je samo bilo frka kako će napolje ako je nekad stigne panika, a ja sam bila u panici uglavnom sve vreme, ne znam što. Bilo mi je i hladno, a kad sam tek ušla hodala sam sa savijenim kolenima kao dinosaurus, dok mi ronilac nije prišao i ispravio me.
Hteli smo u onu reku u kojoj plivaš kroz ceo park, najmanje podzemnu od tri, koliko ih je bilo. Bilo je već kasno, trebalo je da stignemo da zauzmemo mesto u amfiteatru za predstavu u sedam. N aputu smo videli drečave flamingose, pauk-majmune i jednog tapira koji spava. Tapir je, kako je Tina posle lepo rekla, mešavina svinje i mravojeda. Ovaj je spavao opružen na suncu, a velikim nozdravama je sa svakim udahom oduvavao pesak ipsred sebe.
Uzeli smo peraja i prsluke. Objasnili smo čiki na ulazu da ne bolujemo od asme, hipertenzije ni epilepsije, ali da ipak hoćemo u reku pod otvorenim nebom, a ne pod pećinom. Ona u koju smo ušli je 80% otvorena, ostalo je prekriveno. Na ulazu u reku nije bilo nikog u početku, ali je ona bila tako hladna da nam se, dok smo se teglili da uđemo, pridružila i grupa Meksikanaca, pa smo se svi zajedno bućnuli. To je bilo sjajno iskustvo, bućkali smo i gledali onu neverovatnu prirodu, slikali se, malo se plašili u pećinama kad se svetlo nije naziralo na kraju, plivali među korenjem mangrova. Kad smo se vraćali po stvari, tapir se probudio, taman smo ga uhvatili kad je krenuo da se istušira.
Na prilazu teatru smo trčali da se slikamo sa glumcima iz predstave, svi su bili obučeni kao Maje nekad -jaguar, sova, ratnici, bogovi. Scena je ogromna, na otvorenom i usred džungle Xcareta; svi smo dobili po mali fišek i sveću, pa je prizor bio još grandiozniji. Ostavljam ovde snimak celog spektakla: http://www.youtube.com/watch?v=wpSu2zaol7Q , nemojte ga propustiti ako budete išli u Xcaret. Deo koji govori o životu Maja i o španskom osvajanju naročito. Boje, zvukovi, mirisi, majansko zvezdano nebo iz kog su čitali, džungla, more. Vredi svaku paru.
Kakva prilika, vozač našeg starog Xcaret autobusa išaranog slikama iz džungle! Dva sjajna okrugla obraza, pa do svakog po jedan uvrnuti brk! Takos-stomačić i karipski ten što žari. Tina se odmah uslikala s njim, naklonost je bila obostrana. U autobusu smo kunjali, a onda se jedva dovukli Petom do apartmana. Spavali smo opet sve do pola sedam.
Sećanja u boji:
https://plus.google.com/photos/105491334259875219072/albums/6151629683345500689?banner=pwa
Pavle brine o našim objektima od vrednosti. Pre 7 godina su nas opljačkali, pa smo mi zato sad bezbedni turisti: zaključamo kad uđemo i kad izađemo , redovno menjamo šifre na sefovima da ih neko ne bi provalio, a noću zaključamo i terasu, pa onda još malo virimo iz mraka.
Na Petoj već vrvi od ljudi i vrućine. Na zbornom mestu nas je bilo masa, vodič lokalac malo zbunjen, ko je za Xel-Ha, ko za Xcaret, dovraga, ali kadar da nas potrpa sve u autobus i uvali nam biorazgradivu kremu za sunce, jer se u park ne može sa običnom. Na biorazgradivi repelent nismo pali, jer su nam u "Batutu" lepo rekli da se ne pravimo Englezi.
Na ulazu se rezervišu dodatne aktivnosti koje ne ulaze u standardnu cenu karte. Hteli smo da ronimo sa ražama, sa nekim kacigama sličnim astronautskim, samo sa spoljnim dovodom kiseonika, ne nosiš ti bocu, ali smo se ipak odlučili za isto to, samo varijanta ribice razne, korali i kornjače, na otvorenom moru. Ja sam se plašila još na šalteru, a ni Tina nije baš skakala od sreće, ali smo, zbog sestrića, olakšale mojoj kartici i pomerile granice. Mala okrugla Meksikanka na šalteru je pevala k'o da nismo tu i kucala karte. Desetak minuta pre pola 3 na broju 21.
Gledali smo kartu, delovalo je čak i da znamo kuda ćemo (pravac prema plaži nikad nije pogrešan), a tamo su: flamingosi i cveno-žuto-plave are na ulazu, a onda pećine do majanskog sela. Odatle se vidi parče podzemne reke i fluorescentno roze turisti kako plutaju. Prošli smo pored spa-zone (http://www.xpamaya.com/eng/contact.php): uđeš u brodić, pa te odvozaju do pećine sa krevetima za masažu odakle gledaš vodopade u tropskoj prašumi. Priroda je neverovatna, tome smo se svi najviše divili dok smo uftali na vlazi i uzbrdicama. Videli smo radionicu za pravljenje čokolade i kafe, pa izašli na more, konačno. Tamo je toplo i tirkizno, a prodaju i sladoled. Brčkaš noge u karipskoj uvali, a nos u mirisima ručka iz restorana ispod palminog lišća. Svi smo brčkali sve, Pavle se prevrtao u providnoj plastičnoj gumi, a mi smo se naizmenično slikale pod vodom i istrčavale da jedemo čips sa sirom i halapenjom. Mislile smo i na one što će nas mrzeti kad budu gledali slike. Nisu sve plaže na Karibima onako televizijski tropski lepe, neke imaju travu, jake talase, struje ili gomile ljudi, ali ne i ove ovde. Ništa vas ne lažu u vezi sa ovim mestom, baš ništa.
Ručali smo u "La Laguni", sa grupom pečenih žena koje su naručivale meksičke pesme od marijača i u glas pevale. Seli smo odmah do ograde, u jedan ćošak sa pogledom na plažu, da konobari ne vide kad na nju okačimo mokre kostime da se suše do ronjenja. Konobar se nacrtao čim smo ušli, da nam uvali neki ručni rad. Bio je ljubazan, kao i svi oni uostalom, da l' zato što mora il' što je svestan da liči na Lurča iz "Adam's family", ko da zna. Na švedskom stolu smo našli sve osim preliva za pečene banane. I nismo bili jedini, jedan roze Amerikanac me je pitao gde je preliv, kao da je to što nisam roze dovoljan znak da sam domaća.
Do zarona je ostalo još oko pola sata. Prošli smo pored delfina, ajkula i manatija, onih velikih kornjača, crnih raža sa dugačkim bodljama. Pavle je ronjao po obližnjoj uvali da ubije vreme; mi smo pijuckale pivo u hladu i povremeno bacale pogled na disaljku, peraja i Pavlove nepotopljive delove tela.
Smestili su nas u jedan mali amfiteatatar, pa smo, nas oko desetak, svi sa nazuvcima za vodu, gledali video sa instrukcijama. Spojeni prsti znače sve je ok, podignut palac znači vadi me napolje, prsti na ušima znače veliki pritisak. Nemojte da zaboravite da dišete. Tih dana je bilo puno vetra, pa nam je pored otvorenog mora bilo zima, mada sam ja delimično drhtala i od straha. Objasnili su nam da će voda kad zaronimo biti mutna jer se na tom mestu mešaju morska i rečna i voda, da ne mislimo da nam je mutno u glavi. Ronilaca ima tušta i tma, da nas čuvaju, idemo na dubinu od šest metara. Kacigu će nam staviti tek pri zaronu; funkcioniše tako što se vazduh zadržava u višim slojevima kad je staviš na glavu i zaroniš-kao kad praznu čašu naopačke uroniš u vodu-ali glavu moraš da držiš uvek i samo pravo da ti voda ne dođe do usta i nosa. O, Bože.
Ja sam išla prva, po Pavlovoj želji. Uđeš u more do ramena, stave ti kacigu, ronilac te hvata za ruku i spušta te u dubinu. Ja sam trtljala roniocu pored sebe da se plašim, a nastavila sam da brboćem i sa kacigom. Zaroniš, mutno i pritisak. Tina i Pavle idu iza, u početku nemam pojma da l' je sve ok, jer ne smem da se okrenem. Uhvatiš se rukama za neku šipku, pa hodaš stazicom pored nje. Kad sam došla sebi, okrenula sam se i odmah do svog nosa videla Pavlovu kacigu, mislim da je govorio da se ne vučem kao baba pošto je mahao onom slobodnom rukom u pravcu ispred mene. Videli smo jednu veliku kornjaču ili više njih, ne sećam se, nešto žuto-plavih i drugih riba, neke podvodne skulpture. Pozirali smo za podvodnog kamermana, ko je kako mogao. Šetnja je trajala oko 15 minuta prema mom (verovatno značajno distorziranom) osećaju za vreme. http://www.xcaret.com/sea-trek-xcaret.php
Pavle se nije uplašio uopšte, tako mi je rekao. Tini je samo bilo frka kako će napolje ako je nekad stigne panika, a ja sam bila u panici uglavnom sve vreme, ne znam što. Bilo mi je i hladno, a kad sam tek ušla hodala sam sa savijenim kolenima kao dinosaurus, dok mi ronilac nije prišao i ispravio me.
Hteli smo u onu reku u kojoj plivaš kroz ceo park, najmanje podzemnu od tri, koliko ih je bilo. Bilo je već kasno, trebalo je da stignemo da zauzmemo mesto u amfiteatru za predstavu u sedam. N aputu smo videli drečave flamingose, pauk-majmune i jednog tapira koji spava. Tapir je, kako je Tina posle lepo rekla, mešavina svinje i mravojeda. Ovaj je spavao opružen na suncu, a velikim nozdravama je sa svakim udahom oduvavao pesak ipsred sebe.
Uzeli smo peraja i prsluke. Objasnili smo čiki na ulazu da ne bolujemo od asme, hipertenzije ni epilepsije, ali da ipak hoćemo u reku pod otvorenim nebom, a ne pod pećinom. Ona u koju smo ušli je 80% otvorena, ostalo je prekriveno. Na ulazu u reku nije bilo nikog u početku, ali je ona bila tako hladna da nam se, dok smo se teglili da uđemo, pridružila i grupa Meksikanaca, pa smo se svi zajedno bućnuli. To je bilo sjajno iskustvo, bućkali smo i gledali onu neverovatnu prirodu, slikali se, malo se plašili u pećinama kad se svetlo nije naziralo na kraju, plivali među korenjem mangrova. Kad smo se vraćali po stvari, tapir se probudio, taman smo ga uhvatili kad je krenuo da se istušira.
Na prilazu teatru smo trčali da se slikamo sa glumcima iz predstave, svi su bili obučeni kao Maje nekad -jaguar, sova, ratnici, bogovi. Scena je ogromna, na otvorenom i usred džungle Xcareta; svi smo dobili po mali fišek i sveću, pa je prizor bio još grandiozniji. Ostavljam ovde snimak celog spektakla: http://www.youtube.com/watch?v=wpSu2zaol7Q , nemojte ga propustiti ako budete išli u Xcaret. Deo koji govori o životu Maja i o španskom osvajanju naročito. Boje, zvukovi, mirisi, majansko zvezdano nebo iz kog su čitali, džungla, more. Vredi svaku paru.
Kakva prilika, vozač našeg starog Xcaret autobusa išaranog slikama iz džungle! Dva sjajna okrugla obraza, pa do svakog po jedan uvrnuti brk! Takos-stomačić i karipski ten što žari. Tina se odmah uslikala s njim, naklonost je bila obostrana. U autobusu smo kunjali, a onda se jedva dovukli Petom do apartmana. Spavali smo opet sve do pola sedam.
Sećanja u boji:
https://plus.google.com/photos/105491334259875219072/albums/6151629683345500689?banner=pwa
To be continued...